Zovem se Jelena Krstić. Diplomirani sam psiholog i nacionalno sertifikovani porodični psihoterapeut. Psihologiju sam završila na Filozofskom fakultetu u Nišu, 2008. godine a pre toga srednju medicinsku školu, što je bio moj prvi susret sa pomagačkim zanimanjima.
Moje interesovanje za ljude, za ono što ih boli ali i leči, za njihove borbe započelo je još tada. Tamo sam počela da učim, kroz iskustvo brige o drugima u ranjivim životnim trenucima, koliko je važno biti uz nekoga u ranjivim trenucima, tiho i nenametljivo. Kasnije, kroz studije psihologije i edukacije za psihoterapeuta, nastavila sam da razvijam taj put, pomoć kao poziv, a ne kao uloga.
Shvatila sam da nisam slučajno birala pomagačke profesije. Iza toga su stajali i nesvesni obrasci, potreba da budem korisna, da “popravim” ono što boli i da razumem šta se krije ispod površine. Danas, zahvaljujući mom ličnom radu, mogu reći da više ne biram ljude da bih ih menjala, već da bih ih čula, videla i razumela. Da pomognem, ali ne iz potrebe da popravljam, već da budem uz nekog dok sam sebe otkriva.
U svom radu posebno vrednujem i negujem kontakt. Verujem da se promene ne dešavaju kroz savete, već kroz toplu ljudsku povezanost, sigurnost i autentičnost. Verujem u moć priče, razgovora, tišine i iskrenih reči koje ne osuđuju.
Za mene psihoterapija nije dijagnoza i tehnička intervencija, već mesto susreta, gde osoba može da bude svoja, bez ulepšavanja. Gde se rane ne skrivaju nego validiraju i poštuju. Gde i ćutanje nije prazno već puno smisla.
Povezanost, podrška, solidarnost, granice, razumevanje i empatija su vrednosti koje pokušavam da živim, i privatno i profesionalno. U radu sa klijentima najdublje me pokreću trenuci kada neko po prvi put izgovori ono što je dugo ćutao i kada to bude dočekano ne osudom već prihvatanjem.
Radim sa decom i mladima, odraslima, parovima i porodicama. Takođe se bavim i psihodijagnostikom dece, adolescenata i odraslih.
Imam isksutvo u vođenju radionica, edukativnih tribina i promociji psihološke pismenosti i važnosti očuvanja mentalnog zdravlja.
Verujem u unutrašnju snagu ljudi i njihovu sposobnost da rastu kroz izazove.
Moje iskustvo mi je pokazalo da život ponekad zatvara jedna vrata kako bismo imali hrabrosti da otvorimo druga, ona koja su više u skladu sa tim ko postajemo. Verujem da je promena prirodan i poželjan deo života: ona označava rast, razvoj i mogućnost da se prilagodimo novim okolnostima. Kada ostanemo predugo u obrascima koji nas više ne služe, možemo se osetiti zaglavljeno, ne zato što smo “rigidni”, već zato što smo nekada morali da se zaštitimo na taj način. U terapiji verujem u mogućnost da ti obrasci polako omekšaju, da se otvore novi putevi i da osoba krene napred, onoliko koliko joj je bezbedno i moguće u tom trenutku. Svaki korak u promeni može biti prilika za dublje razumevanje sebe i za život koji je bliži našoj pravoj i jedinstvenoj prirodi.