Šakti Gavejn, učiteljica u oblasti ličnog razvoja je govorila da su ljudi sa kojima smo u odnosima uvek naše ogledalo, odražavaju naša duboka uverenja o nama samima a istovremeno smo i mi njihova ogledala, odražavajući njihova uverenja koja imaju o sebi. Kada posmatramo kakvog partnera smo odabrali za sebe, to je često kao da posmatramo i sopstvene senke, želje, vrednosti, strahove. Zato se kaže da je partner naše ogledalo a naš partnerski odnos refleksija nas samih. Analiza našeg odnosa prilika je da suštinski sagledamo sebe i odnos koji imamo sa sobom; kako se osećamo u vezi, kako se partner ponaša prema nama, kako nas tretira, je odlična prilika, naravno ako to želimo, da se vidimo jasnije nego igde drugde.
Vrlo često postoje pogrešna uverenja kada su ljubavni odnosi u pitanju da kada nađemo partnera on će nas upotpuniti, učiniće da se osećamo zadovoljno, manje usamljeno, srećno, da će on biti onaj delić koji baš nedostaje i koji će kompletirati našu slagalicu. Međutim, istina je da naš partner nije neko ko će da nam nadomesti sve unutrašnje manjkavosti i praznine već neko ko nam može pomoći da sami sebe upotpunimo, da evoluiramo u integrisaniju, zreliju verziju sebe i shvatimo da mi sami sebi možemo najviše pomoći da se osećamo bolje.
Ako tražimo partnera da bi nas usrećio, to je siguran put u nezadovljstvo i potencijalno izbijanje sukoba. Partner nam može pomoći da otkrijemo neke istine o sebi. Da dođemo do informacija koje bi nam omogućile da donosimo bolje odluke u životu. Da se oslobodimo slepih mrlja. Da prepoznamo potisnute, od svesti odvojene delove koje poričemo. Da nam naše reakcije na njegovo ponašanje, budu mogućnost dolaženja do saznanja zašto tako reagujemo.
Ono što nas kod partnera oduševljava, fascinira i privlači često su osobine koje i mi negde duboko u sebi posedujemo, ali ihmožda nismo dovoljno svesni, nismo ih prepoznali ili razvili. Divljenje prema njegovom šarmu, samopouzdanju, humoru, toplini ili snazi može biti znak da mislimo da on ima upravo sve ono što nama nedostaje a zapravo je istina da u nama postoje isti potencijali, koji čekaju da budu osvetljeni i izraženi. Međutim, često bude lakše, ukoliko smo nesigurni i niskog samopouzdanja, da te osobine tražimo u partner nego da radimo na sebi da to isto razvijemo. Posmatrajući partnerski odnos na ovaj način mi dobijamo priliku da se povežemo sa sopstvenim kvalitetima kroz partnera koji nam ih odražava.
Ukoliko je naš odnos sa partnerom, loš, nezadovoljavajući, ispunjen lošim i negativnim osećanjima, to odslikava naš nezdrav odnos prema sebi. Ono što nas kod partnera najviše iritira, povređuje ili boli, uglavnom je odraz onih delova nas koje ne prihvatamo ili od kojih bežimo. Ljubomora, kritika, zatvorenost ili hladnoća mogu izazvati naše snažne reakcije zato što u nama dotiču mesta na kojima smo ranjeni, nesigurni ili uplašeni. Ovakvo ogledalo može da nam se ne dopada, jer ne nudi prijatnu sliku ali je dragoceno, poziva nas da zavirimo dublje u sebe umesto da ostanemo na nivou osude drugoga.
Ukoliko smo mi tihi, povučeni, dobrodušni, dobrice a nailazimo na partnere koji su agresivni, loše postupaju s nama, nekontrolisano izražavaju svoj bes, omalovažavaju nas suština je u tome da smo mi našu agresivnost potisli, u nama ima mnogo neispoljenog besa a da toga nismo ni svesni. Ni mi sebe a ni drugi nas ne doživljavaju kao frustriranu i osobu punu ljutnje ali zato biramo takvog partnera kao priliku da osvestimo i prepoznamo te delove sebe. Ujedno, iza takve partnerove agresije stoji suštinsko osećanje straha i nemoći koje mi reflektujemo, osećamo i manifestujemo u ponašanju a koga on nije svestan.
Ako biramo partnere koji su emocionalno nedostupani, zauzeti i svesno se upuštamo u vezu s njim to može da ukaže na naše duboko nesvesno uverenje da ne zaslužujemo ljubav, da je nismo vredni, da je odbacujemo i uskraćujemo sebi. Ili da se bojimo bliskosti i predanosti. Zato biramo sigurnu distance. Kroz odnos sa nedostupnim partnerom mi možemo pokušavati da konačno dobijemo ljubav koju nismo dobili u odnosu sa emocionalno distanciranim, nedostupnim ocem ili majkom iz ranijeg perioda života.
Ukoliko pristajemo na ulogu ljubavnika ili ljubavnice trebalo bi da se pitamo zbog čega biramo manje vrednu ulogu, s kim se i zbog čega ustvari takmičimo i zašto biramo da budemo tug de nismo u potpunosti izabrani? Ovakav odnos može biti refleksija našeg verovanja da nismo dovoljno dobri da budemo prvi, da moramo da se zadovoljavamo mrvicama ljubavi, da je bliskost opasna i da se dobija samo u fragmentima.
Sve ono što vidimo u partneru, sve ono na šta pristajemo u ljubavnom odnosu, pozitivno ili negativno, to nas vodi do najdubljih aspekata naše unutrašnjosti. Izbor naših partnera je prilika da osvestimo sopstvenu vrednost, da se zapitamo šta zaista želimo u ljubavi i da li nam je potrebna igra senki ili svetlost potpunog odnosa. Svaka svađa i svako pomirenje, svaka bliskost i svaka distance, deo su šire slike u kojoj se ogledamo i rastemo.
