Davanje iz praznine ne nastaje iz viška ljubavi, već iz deficita iste. Postoje osobe koje daju ne zato što imaju već zato što se nadaju da će kroz davanje dobiti. One misle ako budu dovoljno dobre, bićue voljene, biće uvažene. Ovaj obrazac je blisko povezan sa ranim iskustvima vezivanja sa našim roditeljima kada je ljubav bila uslovljena prilagođavanjem, ugađanjem ili potiskivanjem sopstvenih potreba.
Vrlo često dajemo upravo ono što nikada nismo dobili. Dajemo pažnju koju smo želeli. Dajemo razumevanje koje je nama nedostajalo. Dajemo bezuslovnu ljubav o kojoj smo maštali. Dajemo pomoć jer smo možda naučili da jedino kroz brigu o drugima imamo svoju svrhu. U dubini postoji nada da će nam to nekako biti vraćeno i da će kroz našu posvećenost naše postojanje, naš trud, konačno dobiti potvrdu, smisao i priznanje.
Takvo davanje postaje nalik borbi sa vetrenjačama. Ponavljamo isti obrazac, ulažemo sve više, ali suštinski pokušavamo da promenimo prošlost kroz sadašnje odnose. I kao što smo u ranom iskustvu ostajali gladni, tako i sada ostajemo gladni jer druga osoba ne može da nam nadoknadi ono što nam je izvorno nedostajalo.
Paradoksalno, iako spolja izgleda kao krajnja nesebičnost, žrtvovanje i ugađanje, davanje iz praznine ima snažnu egocentričnu i narcističnu komponentu. Ne u moralnom smislu, već u psihološkom. Mi tada ne dajemo zato što jasno vidimo drugu osobu i njene stvarne potrebe, već zato što kroz nju pokušavamo da zadovoljimo sopstvene. Drugi postaje prostor na koji projektujemo svoju glad za ljubavlju, priznanjem i vrednošću. U tom smislu, iako deluje da ugađamo drugome, u osnovi zadovoljavamo sopstvenu potrebu i često ne vidimo stvarnu osobu, već ulogu koju treba da ispuni u našem unutrašnjem scenariju. I kada druga strana to ne prepozna na pravi ili očekivan način javlja se ogorčenost i bes, povređenost, doživljaj iskorišćenosti, bol zbog davanja iznad sopstvenih granica.
Kada dajemo iz unutrašnje punoće i ljubavi koju imamo u sebi, u tom činu nema napetosti. Takvo davanje ne iscrpljuje, jer ne dolazi iz potrebe da budemo potvrđeni, već iz želje da podelimo zbog samog deljenja. Postoji sposobnost da podnesemo i to da druga strana ne reaguje savršeno, a da se pritom ne raspadnemo.
Psihološka zrelost ne znači prestati da dajemo. Ona znači naučiti da razlikujemo da li dajemo da bismo popunili vlastitu rupu ili zato što imamo šta da podelimo. Ne da bismo kroz drugog dokazali svoju vrednost i dobili konačno priznanje već zato što naša vrednost ne zavisi od toga da li nam je neko uzvratio ili ne.
