Savremeni ljubavni odnosi često odražavaju stanje u kojem partneri ne uživaju pravu ljubav i povezanost, žive zajedno ali su emocionalno udaljeni, nezadovoljni i nesrećni. Uprkos svesti o praznini, mnogi su uplašeni da priznaju problem ostajući u sopstvenim negacijama i racionalizacijama opravdavajući postojeće stanje da je to jednostavno tako, da i nije toliko strašno i da nema tu mnogo šta ni da se očekuje drugačije.
Partneri mogu živeti zajedno, ali se njihova veza svodi na rutinu i obaveze. Oni mogu osećati da su deo sistema (npr. porodice, društva) koji ih oblikuje, ali ne razumeju šta ih zapravo povezuje.
U takvom odnosu često se ne pronalaze reči da se opiše unutrašnja praznina ili nesigurnosti, ne uspevaju da se izraze potrebe, očekivanja i osećanja Umesto povezivanja, svaka komunikacija samo dodatno povećava jaz.
Partneri se mogu osećati usamljenima, čak i kada su fizički prisutni jedno za drugo. Njihov odnos može postati simbol apsurdnosti – zajedništvo koje ne pruža utehu, već pojačava osećaj besmisla.
Ljubav se svodi na “uloge” i “dužnosti” – ko će platiti račune, brinuti o deci, obavljati kućne poslove. Emocionalni aspekt odnosa gubi se u svakodnevnici, obavezama koje melju, odnos više nije izvor radosti već nešto što postoji kao datost, takvo kakvo je.
Dominira osećaj zarobljenosti, bespomoćnosti, partneri mogu osećati da su u vezi ili braku “jer moraju” – zbog društvenih očekivanja, dece, finansijske zavisnosti ili straha od samoće. Iako znaju da izlaz postoji, on ipak deluje nedostižno ili nejasno.
Curabitur varius eros et lacus rutrum consequat. Mauris sollicitudin enim condimentum, luctus justo non, molestie nisl.
