Skip to content Skip to footer
063 13 12 755
Zakazivanje telefonom

Author page: Jelena Krstić

Close
Jelena Krstić

Jelena Krstić

8 articles published Follow:

Kako loš partnerski odnos roditelja može da utiče na sinove

Partnerski odnosi2 days ago8Views0Comments0Likes

Kada partnerski odnos roditelja ne funkcioniše, deca to uvek osete i a neretko i plaćaju cenu. Kod sinova, cena se često ne vidi odmah ali se kasnije vrlo jasno pojavljuje u njihovim partnerskim odnosima.

Emocionalno nezadovoljna majka, koja je u stalnom sukobu sa partnerom, neshvaćena, povređena, usamljena, svesno ili ne, može od sina da napravi zamenu za partnera. Ne u seksualnom smislu, već u emocionalnom: sin postaje taj koji sluša, razume, brine, umiruje. Sin postaje mali muškarac u kući. Njegove emocionalne potrebe se stavljaju u drugi plan, jer je majčina emocionalna glad veća.

Istovremeno, isti taj sin biva infantilizovan. Majka ga štiti, kontroliše, odlučuje umesto njega, zadržava ga u ulozi deteta. Poruka koju majka nesvesno šalje je kontradiktorna, ali snažna:

budi moj oslonac ali nemoj da odrasteš i odeš.

Ova dvostruka poruka stvara unutrašnji rascep. Sin ostaje rastrzan između lojalnosti prema majci i želji za autonomijom, između želje da odraste i bude muškarac i straha da će majku izdati ako to postane.

Kasnije, u partnerskim odnosima, posledice se jasno vide:

  • ne ume da se postavi kao zaštitnik i oslonac svojoj partnerki, jer je psihički rascepljen između majke i žene
  • teško se separiše od primarne porodice, što stalno proizvodi konflikte u partnerskom odnosu.
  • često oseća krivicu kada bira partnerku umesto majke ili postavlja granice.
  • partnerku može doživljavati kao zahtevnu i napornu, iako ona zapravo traži zrelu prisutnost.
  • ulazi u trougao: majka/on/partnerka, u kojem niko ne može da bude zadovoljan.
  • ostaje pasivan u konfliktima ili se povlači, jer svaka strana aktivira stari strah od gubitka ljubavi.

Dete ne treba da bude emocionalni partner roditelju.

Sin ne treba da bira između majke i žene.

Zrela separacija i odvajanje od roditelja nije izdaja već je preduslov za zdrav odnos prema sebi, sticanje nezavisnosti i autonomije i zdrav partnerski odnos.

Leave a comment

Davanje iz ljubavi ili iz praznine?

Ljubav3 days ago18Views0Comments0Likes

Davanje iz praznine ne nastaje iz viška ljubavi, već iz deficita iste. Postoje osobe koje daju ne zato što imaju već zato što se nadaju da će kroz davanje dobiti. One misle ako budu dovoljno dobre, bićue voljene, biće uvažene. Ovaj obrazac je blisko povezan sa ranim iskustvima vezivanja sa našim roditeljima kada je ljubav bila uslovljena prilagođavanjem, ugađanjem ili potiskivanjem sopstvenih potreba.

Vrlo često dajemo upravo ono što nikada nismo dobili. Dajemo pažnju koju smo želeli. Dajemo razumevanje koje je nama nedostajalo. Dajemo bezuslovnu ljubav o kojoj smo maštali. Dajemo pomoć jer smo možda naučili da jedino kroz brigu o drugima imamo svoju svrhu. U dubini postoji nada da će nam to nekako biti vraćeno i da će kroz našu posvećenost naše postojanje, naš trud, konačno dobiti potvrdu, smisao i priznanje.

Takvo davanje postaje nalik borbi sa vetrenjačama. Ponavljamo isti obrazac, ulažemo sve više, ali suštinski pokušavamo da promenimo prošlost kroz sadašnje odnose. I kao što smo u ranom iskustvu ostajali gladni, tako i sada ostajemo gladni jer druga osoba ne može da nam nadoknadi ono što nam je izvorno nedostajalo.

Paradoksalno, iako spolja izgleda kao krajnja nesebičnost, žrtvovanje i ugađanje, davanje iz praznine ima snažnu egocentričnu i narcističnu komponentu. Ne u moralnom smislu, već u psihološkom. Mi tada ne dajemo zato što jasno vidimo drugu osobu i njene stvarne potrebe, već zato što kroz nju pokušavamo da zadovoljimo sopstvene. Drugi postaje prostor na koji projektujemo svoju glad za ljubavlju, priznanjem i vrednošću. U tom smislu, iako deluje da ugađamo drugome, u osnovi zadovoljavamo sopstvenu potrebu i često ne vidimo stvarnu osobu, već ulogu koju treba da ispuni u našem unutrašnjem scenariju. I kada druga strana to ne prepozna na pravi ili očekivan način javlja se ogorčenost i bes, povređenost, doživljaj iskorišćenosti, bol zbog davanja iznad sopstvenih granica.

Kada dajemo iz unutrašnje punoće i ljubavi koju imamo u sebi, u tom činu nema napetosti. Takvo davanje ne iscrpljuje, jer ne dolazi iz potrebe da budemo potvrđeni, već iz želje da podelimo zbog samog deljenja. Postoji sposobnost da podnesemo i to da druga strana ne reaguje savršeno, a da se pritom ne raspadnemo.

Psihološka zrelost ne znači prestati da dajemo. Ona znači naučiti da razlikujemo da li dajemo da bismo popunili vlastitu rupu ili zato što imamo šta da podelimo. Ne da bismo kroz drugog dokazali svoju vrednost i dobili konačno priznanje već zato što naša vrednost ne zavisi od toga da li nam je neko uzvratio ili ne.

Leave a comment

Naš partner je naše ogledalo; šta naš izbor partnera govori o nama

Partnerski odnosi3 days ago40Views0Comments1Like

Šakti Gavejn, učiteljica u oblasti ličnog razvoja je govorila da su ljudi sa kojima smo u odnosima uvek naše ogledalo, odražavaju naša duboka uverenja o nama samima a istovremeno smo i mi njihova ogledala, odražavajući njihova uverenja koja imaju o sebi. Kada posmatramo kakvog partnera smo odabrali za sebe, to je često kao da posmatramo i sopstvene senke, želje, vrednosti, strahove. Zato se kaže da je partner naše ogledalo a naš partnerski odnos refleksija nas samih. Analiza našeg odnosa prilika je da suštinski sagledamo sebe i odnos koji imamo sa sobom; kako se osećamo u vezi, kako se partner ponaša prema nama, kako nas tretira, je odlična prilika, naravno ako to želimo, da se vidimo jasnije nego igde drugde.

Vrlo često postoje pogrešna uverenja kada su ljubavni odnosi u pitanju da kada nađemo partnera on će nas upotpuniti, učiniće da se osećamo zadovoljno, manje usamljeno, srećno, da će on biti onaj delić koji baš nedostaje i koji će kompletirati našu slagalicu. Međutim, istina je da naš partner nije neko ko će da nam nadomesti sve unutrašnje manjkavosti i praznine već neko ko nam može pomoći da sami sebe upotpunimo, da evoluiramo u integrisaniju, zreliju verziju sebe i shvatimo da mi sami sebi možemo najviše pomoći da se osećamo bolje.

Ako tražimo partnera da bi nas usrećio, to je siguran put u nezadovljstvo i potencijalno izbijanje sukoba. Partner nam može pomoći da otkrijemo neke istine o sebi. Da dođemo do informacija koje bi nam omogućile da donosimo bolje odluke u životu. Da se oslobodimo slepih mrlja. Da prepoznamo potisnute, od svesti odvojene delove koje poričemo. Da nam naše reakcije na njegovo ponašanje, budu mogućnost dolaženja do saznanja zašto tako reagujemo.

Ono što nas kod partnera oduševljava, fascinira  i privlači često su osobine koje i mi negde duboko u sebi posedujemo, ali ihmožda nismo dovoljno svesni, nismo ih prepoznali ili razvili. Divljenje prema njegovom šarmu, samopouzdanju, humoru, toplini ili snazi može biti znak da mislimo da on ima upravo sve ono što nama nedostaje a zapravo je istina da u nama postoje isti potencijali, koji čekaju da budu osvetljeni i izraženi. Međutim, često bude lakše, ukoliko smo nesigurni i niskog samopouzdanja, da te osobine tražimo u partner nego da radimo na sebi da to isto razvijemo. Posmatrajući partnerski odnos na ovaj način mi dobijamo priliku da se povežemo sa sopstvenim kvalitetima kroz partnera koji nam ih odražava.

Ukoliko je naš odnos sa partnerom, loš, nezadovoljavajući, ispunjen lošim i negativnim osećanjima, to odslikava naš nezdrav odnos prema sebi. Ono što nas kod partnera najviše iritira, povređuje ili boli, uglavnom je odraz onih delova nas koje ne prihvatamo ili od kojih bežimo. Ljubomora, kritika, zatvorenost ili hladnoća mogu izazvati naše snažne reakcije zato što u nama dotiču mesta na kojima smo ranjeni, nesigurni ili uplašeni. Ovakvo ogledalo može da nam se ne dopada, jer ne nudi prijatnu sliku ali je dragoceno, poziva nas da zavirimo dublje u sebe umesto da ostanemo na nivou osude drugoga.

Ukoliko smo mi tihi, povučeni, dobrodušni, dobrice a nailazimo na partnere koji su agresivni, loše postupaju s nama, nekontrolisano izražavaju svoj bes, omalovažavaju nas suština je u tome da smo mi našu agresivnost potisli, u nama ima mnogo neispoljenog besa a da toga nismo ni svesni. Ni mi sebe a ni drugi nas ne doživljavaju kao frustriranu i osobu punu ljutnje ali zato biramo takvog partnera kao priliku da osvestimo i prepoznamo te delove sebe. Ujedno, iza takve partnerove agresije stoji suštinsko osećanje straha i nemoći koje mi reflektujemo, osećamo i manifestujemo u ponašanju a koga on nije svestan.

Ako biramo partnere koji su emocionalno nedostupani, zauzeti i svesno se upuštamo u vezu s njim to može da ukaže na naše duboko nesvesno uverenje da ne zaslužujemo ljubav, da je nismo vredni, da je odbacujemo i uskraćujemo sebi. Ili da se bojimo bliskosti i predanosti. Zato biramo sigurnu distance. Kroz odnos sa nedostupnim partnerom mi možemo pokušavati da konačno dobijemo ljubav koju nismo dobili u odnosu sa emocionalno distanciranim, nedostupnim ocem ili majkom iz ranijeg perioda života.

Ukoliko pristajemo na ulogu ljubavnika ili ljubavnice trebalo bi da se pitamo  zbog čega biramo manje vrednu ulogu, s kim se i zbog čega ustvari takmičimo i zašto biramo da budemo tug de nismo u potpunosti izabrani? Ovakav odnos može biti refleksija našeg verovanja da nismo dovoljno dobri da budemo prvi, da moramo da se zadovoljavamo mrvicama ljubavi, da je bliskost opasna i da se dobija samo u fragmentima.

Sve ono što vidimo u partneru, sve ono na šta pristajemo u ljubavnom odnosu, pozitivno ili negativno, to nas vodi do najdubljih aspekata naše unutrašnjosti. Izbor naših partnera je prilika da osvestimo sopstvenu vrednost, da se zapitamo šta zaista želimo u ljubavi i da li nam je potrebna igra senki ili svetlost potpunog odnosa. Svaka svađa i svako pomirenje, svaka bliskost i svaka distance, deo su šire slike u kojoj se ogledamo i rastemo.

Leave a comment

Kako emotivna stanja roditelja oblikuju naš pogled na svet i sebe

Porodica5 days ago34Views0Comments0Likes

Već od prvih dana života, način na koji roditelji reaguju na bebine potrebe oblikuje emocionalni svet deteta. Istraživanja koja su pratila bebe kroz razvoj pokazuju koliko to može biti značajno:

Smirena i pažljiva majka: Gladna beba se budi noću i počinje da plače. Majka je umorna, ali je svesna da je beba gladna ili joj treba uteha. Pristupa joj polako, govori umirujućim tonom, gleda je s ljubavlju i strpljenjem. Dok je hrani, održava kontakt očima, nežno je dodiruje i pokazuje razumevanje za njene potrebe. Beba oseća sigurnost i ljubav, uči da su njene potrebe važne i da se može osloniti na druge. Smiruje se i vrlo brzo tone u san. Takva pažnja gradi poverenje u ljude i sigurnost u međuljudskim odnosima. Sutradan, kao odrasla osoba ona ima osećaj da može računati na druge, da može da se osloni na okolinu i da su njene želje i potrebe važne.

Nervozna i frustrirana majka: Beba je gladna, budi se noću i počninje da plače. Majka je prethodno imala sukob sa partnerom, umorna je i nervozna. Dok uzima bebu, njeno telo i glas odražavaju frustraciju – kreće se brzo, ton joj je oštar, preklinje bebu da prestane da plače. Dok je hrani ne gleda u bebu, zuri ispred sebe i priseća se svađe s mužem. Beba reaguje još jačim plačem, odbija da jede, što pojačava majčinu nervozu. Majka kaže: „Ućuti, ne mogu više to da podnesem.“ Vraća nervozno bebu u krevetac koja i dalje plače. Beba uči da svet nije pouzdano mesto i da njene potrebe možda nisu važne, da ne može da se osloni na druge što vodi razvoju osećaja nesigurnosti i anksioznosti koji traje i kasnije u životu.

Smirena majka detetu služi kao spoljni regulator emocija koji gradi sigurnu privrženost, dok nervozna majka, usled sopstvene preplavljenosti stresom, detetu nesvesno prenosi anksioznost i emocionalnu nestabilnost.

Leave a comment

Fizičko kažnjavanje dece: Ako je batina iz raja izašla-zašto boli?

PorodicaMarch 9, 202656Views0Comments0Likes

“Dobijao sam batine kao dete i šta mi fali?”, “I mene su tukli pa sam postao čovek”, “Batina je iz raja izašla”, “Ko se bije-taj se voli”…Ako ste odrastali u Srbiji, velika je verovatnoća da je odrastanje bilo uz ove rečenice. Možda od svojih roditelja, možda u komšiluku, možda od nekog ko je bio dobar i mudar čovek koji je duboko verovao da je dete najbolje vaspitavati i učiti “rukom”.

Fizičko kažnjavanje dece, bilo da se naziva ćuškom, batinama, “jednom vaspitnom” i dalje je u mnogim porodicama društveno prihvaćena, odobravana i korišćena praksa. Često se opravdava ljubavlju. Ali ljubav ne udara. Ljubav ne povređuje. Ne izaziva strah i ne boli. U svojoj psihoterapijskoj praksi sam imala priliku često da čujem kako su klijenti, sada već odrasli ljudi, trpeli fizičko kažnjavanje od strane roditelja ne samo u detinjstvu već sve do adolescencije. Neki od njih i dalje opravdavaju roditelje rečima: “Imali su pravo…bio/la sam teško dete…Verovatno da nisu tako postupali, ja danas ne bih bio/la ovakva/av kakav jesam”. Međutim kad ih pitam da li bi na isti način vaspitavali svoje dete, gotovo uvek dobijem odričan odgovor. Na pitanje”Zašto ne, ako verujete da je to bilo ispravno i dobro?” uglavnom nastupi tišina. To je trenutak u kojem postaje jasno koliko je teško priznati da su nas oni koje smo najviše voleli, i od kojih smo zavisili-zapravo povređivali. Mnoga deca, i kad odrastu, nesvesno preuzimaju krivicu na sebe kako bi zaštitili sliku o roditelju. Jer lakše je tako nego suočiti se sa dubokim emocionalnim bolom koji podseća da nas je povređivao neko koga smo voleli i kome smo verovali.

Šta zapravo batine ostavljaju?

Savremena psihologija, razvojna nauka, psihološka istraživanja i psihoterapijska praksa pokazuju jasno: Batine ne uče dete odgovornosti. One uče dete strahu, ćutanju, skrivanju, trpljenju. Da ako nešto pogreši, neće biti razgovora, biće bola. Iza fizičkog kažnjavanja dece ne stoji autoritet ni snaga roditelja. Stoji emocionalna nemoć, nemogućnost da reguliše svoj bes, osećaj frustriranosti, nedostatak  veština komunikacije i pronalaska načina da postavi granice bez nasilja. Često stoji i vlastita trauma.

Fizičko kažnjavanje kod dece dovodi do niskog samopouzdanja, osećaja stida i krivice (“Loš sam, zato me tuku”), problema u postavljanju granica kada odrastu, agresivnosti prema vršnjacima, kasnije i prema partnerima, anksioznosti, depresije, buntovnog ponašanja, pogrešnog uverenja da su batine, nasilje i bol znaci ljubavi koji se kasnije tolerišu najčešće u okviru partnerskih odnosa i da je u redu da ga neko koga voli povređuje. Deca dok su mala nemaju razvijeno apstraktno mišljenje, ne znaju da racionalizuju ponašanje roditelja. Njihova dečja logika zaključuje da ako ih neko koga oni vole udara, to ne znači da je roditelj loš. Zaključe da s njima nešto nije u redu, da su oni loši, da ne valjaju. I taj osećaj se uvlači duboko, u njihov identitet.

Zašto roditelji i dalje koriste ovu metodu?

Roditelji ne čine to zato što su loši već često zato što sui  sami rasli u sistemima gde je to bilo normalno. Zašto što nemaju znanje o drugačijim metodama. Zato što nisu naučeni da vaspitanje nije dresura. Zato što i dalje veruju da dete treba “slomiti”, pokazati ko je jači, da bi bilo poslušno. Zato što su i sami odrastali sa rečenicama koje su racionalizovale i opravdavale batine kao brigu.  Roditelji često udare kada izgube kontrolu. Kada ih preplave emocije. Kada ne znaju da postave granice pa posegnu za onim što znaju. Ali to ne znači da je ispravno.

Šta možemo da uradimo drugačije?

Ako ste nekada udarili svoje dete, ne treba da vas pojede krivica zbog toga, ali treba da vam se probudi radoznalost kako drugačije. Treba da vas zaintrigira odgovornost

Niko od nas nije išao u školu roditeljstva. I normalno je da grešimo. Ali je isto tako normalno, zrelo i odgovorno da smo svesni grešaka, da želimo da ih ispravimo, da je uvek pravo vreme da se nešto nauči, da se kaže “Žao mi je, nije tvoja krivica, i ja kao roditelj učim.” Najvažnije lekcija koju dete može poneti iz kuće je da ljubav ne znači bol. Vaspitanje bez batina nije popustljivost. To je disciplinovanje i postavljanje granica sa razumevanjem, bez ponižavanja. Vaspitanje bez batina je razgovor, pravila, doslednost, modelovanje ponašanja, objašnjavanje posledica. To je priznanje da imam pravo da budem ljut, ali nemam pravo da udaram zbog toga. To je učenje deteta kako da se nosi sa svojim emocijama, sa sobom jer je i roditelj naučio kako da se nosi sa tim.

Leave a comment

Drži se života; razumevanje i prevencija suicida

SuicidMarch 9, 202640Views0Comments0Likes

Suicid ili samoubistvo je ozbiljan javnozdravstveni problem sa ozbiljnim posledicama na pojedince, porodice i društvo u celini. Svetski dan prevencije suicida, koji se obeležava 10. septembra, podseća nas koliko je važno razgovarati o ovoj temi bez tabua, stigmatizacije i osuđivanja. Suicide je često obavijen tišinom, nelagodom, strahom, stidom. Retko se o tome govori naglas. Važno je znati i razumeti da osobe koje razmišljaju o suicidu nisu ni lude ni nenormalne; to su ljudi koji su iz nekog razloga izgubili nadu, trpe ogromnu unutrašnju patnju i bol i žele da se te patnje oslobode. To nisu ljudi koji žele da prestanu da žive, već žele da bol prestane a ne vide drugi način sem da okončaju svoj život. To je kao da žele da budu mrtvi ali ne zauvek.

Ko je u riziku?

  • Osobe koje su već pokušale suicid;
  • Ljudi koji se bore sa nekim mentalnim poremećajem (depresija, bipolarni poremećaj, granični poremećaj ličnosti, teži oblici psihotičnih duševnih poremećaja poput shizofrenije);
  • Rizična ponašanja (zloupotreba supstanci, alkoholizam, agresivno i impulsivno ponašanje);
  • Mladi suočeni sa vršnjačkim nasiljem, porodičnim nasiljem i konfliktima, pritiscima, porodičnim disfunkcionalnostima posebno ako je neko od članova porodice već počinio suicid; adolescencija kao psihološki i biološki krizni period;
  • Osobe koje su doživele velike gubitke (bližih osoba, posla, zdravlja);
  • Stari ljudi koji se osećaju usamljeno, socijalno isključeno, izolovano i nemoćno.

Dodatni faktori rizika uključuju razna traumatska iskustva, finansijske probleme, negativne uticaje medija i interneta.

Kako prepoznati da nam treba pomoć?

Znaci da je vreme da potražimo stručnu pomoć i podršku:

  • Stalna tuga, praznina, doživljaj bespomoćnosti i beznadežnosti
  • Gubitak interesovanja za aktivnosti koje su ranije donosile zadovoljstvo
  • Samokriticizam, negativna slika o sebi, stalno osećanje preterane krivice
  • Osećaj da se ne može izaći iz problema, preplavljenost lošim osećanjima
  • Promene u ritmu spavanja i u apetitu
  • Javljanje ideje da je ovaj život pretežak, da ne možemo više, da nam je dosta svega, da život nema smisla uz želju da se prestane sa životom

Kako okolina može prepoznati znakove rizika ?

Potrebno je obratiti pažnju na sledeća ponašanja bliskih ljudi ili ljudi iz naše okoline:

  • Povlačenje iz društva, osamljivanje, provođenje većeg dela dana u sobi;
  • Nagle promene raspoloženja i ponašanja;
  • Samopovređivanje, rizično ponašanje (zloupotreba supstanci, neoprezna vožnja, druženje sa opasnim ljudima, zanemarivanje fizičkog zdravlja);
  • Izražavanje negativnog stava prema životu i prema sebi. Izjave “ja sam loša osoba”, “sve sam upropastio/la”, “neću još dugo biti problem”; “ja sam teret drugima”, “život je besmislen”, ne mogu više da izdržim” itd;
  • Pravljenje “završnih planova”; poklanjanje svojih dragocenosti dugima, pospremanje i čišćenje sobe uz izdvajanje ili bacanje važnih i dragih predmeta, pisanje poruka ili postova koji mogu da sugerišu opraštanje, pisanje testamenta, pozivanje drugih na pozdravljanje i opraštanje, izmirenje sa osobama sa kojima se nije bilo u dobrim odnosima;

Greške koje možemo napraviti ako smo u kontaktu/bliskom odnosu sa suicidnom osobom ?

  • Ne reći baš ništa iz straha da ako se pokrene tema samoubistva to može “prouditi ideju o suicide” kod te osobe ili je “gurnuti preko ivice”,
  • Ako o tome pričaju to znači da neće pokušati ništa jer obično onaj ko želi da izvrši samoubistvo ne govori o tome,
  • Govoriti suicidnoj osobi da “ima million razloga da živi” i da nije normalno da tako razmišlja,
  • Zahtevati od suicidne osobe da se trgne i da se sabere ili pretiti stručnom pomoći tipa “poslaćemo te u ludnicu ako tako nastaviš” umesto empatičnog, optimističnog pristupa,
  • Kada akutna kriza prođe, pretostavka da će se sve vratiti u normal i da neće više biti takvih epizoda,
  • Napadati osobu zbog sopstvene nemoći i očaja u svađi izjavama “Ako hoćeš da se ubiješ, onda to i učini”.

Kako izaći iz tunela krize?

Mnogi ljudi koji su imali suicidalne misli i ideje, kasnije svedoče kao da su bili u tunelu; nisu mogli jasno da vide koliko je život dragocen i koliko mogućnosti imaju, da smisao nastavljanja i izlaz postoji i to kroz

  • Komunikaciju i razgovor sa nekim kome se veruje,
  • Traženje stručne pomoći; psihijatra, psihologa ili psihoterapeuta,
  • Kontaktiranje SOS linija i kriznih centara

Prevencija suicida je odgovornost svih nas; mi kao pojedinci, porodica, prjatelji, šira zajednica, društvo i sistem. Važno je da budemo tu jedni za druge, da slušamo bez osude i da podstičemo traženje pomoći. Samo zajedno možemo sprečiti da bol postane tragedija.

Leave a comment

Depresija; patnja sa mnogo lica koja krade radost

DepresijaSeptember 30, 20243KViews0Comments16Likes

Depresija postaje sve češći problem današnjice, kako kod odraslih tako i  kod mladih. Procenjuje se da će negde svaki deseti čovek tokom svog života barem jednom iskusiti depresivnu epizodu. Depresija je vrlo kompleksna pojava u okviru našeg mentalnog zdravlja koja se manifestuje mnogobrojnim promenama i simptomima u našoj emocionalnoj, kognitivnoj, ponašajnoj, telesnoj, voljno-nagonskoj i sferi međuljudskih odnosa.

Depresija ima mnoga lica. Depresivno raspoloženje ukljućuje potištenost, utučenost, obeshrabrenost, zabrinutost, očajanje, anksioznost, beznadežnost, krivicu, bespomoćnost. Kada je ovo izraženo velikim intenzitetom, na subjektivnom nivou pojedinac to veoma bolno proživljava, prožet je time i iz osnova menja stav prema sebi i svetu, onemogućen je i sprečen da ostvaruje svoje elementarne ljudske potrebe kao što je voljenje, rad, uživanje, saosećajnost, zajednički život sa drugima. Jedna od specifičnosti depresivnog afektiviteta, po čemu se on kvalitativno bitno razlikuje od normalne tuge, jeste pad emocionalnog reagovanja na događaje u okolini a manifestuje se kao anhedonija tj. gubitak životne radosti i kao osećanje bezosećajnosti, letargije, odustvo svih osećanja.

Gubitak radosti je doživljaj koji se lako prepoznaje jer se odražava na ponašanje osoba koje boluju od depresije.  Kada je gubitak životne radosti umereno prisutan, ljudi kreću sa napuštanjem dotadašnjih omiljenih aktivnosti. Prestaju sa izlascima, gledanjem tv, ne posvećuju se više svom hobiju, smanjuje se opšta produktivnost itd. U tome više ne pronalaze zadovoljstvo. Primer nemogućnosti doživljavanja pozitivnih i prijatnih osećanja primerenim spoljašnjim okolnostima je bolno iskustvo da u kontaktu sa voljenim osobama, na primer decom, ne osećaju očekivano radovanje.

Depresija može  da izazove i dekoncentrisanost, smetnje pažnje, rasejanost, zaboravnost, teškoće memorisanja. Česta je i suicidalna ideacija a i niz telesnih simptoma kao što su umor, letargija, nedostatak energije, motivacije, glavobolje, razni bolovi u telu bez organskog uzroka (bol u leđima, bol u mišićima), zatim poremećaj spavanja, apetita, gubitak težine ili dobijanje na težini, gubitak seksualne želje. U međuljudskim relacijama dolazi do povlačenja, osamljivanja, izbegavanja druženja.

Blage do umerene forme depresivnih raspoloženja vrlo često mogu ostati neprepoznate kao takve od strane onih koji ih doživljavaju i koji ne shvataju da zapravo imaju problem. Nekad misle da je način na koji se osećaju privremen i da će nestati sam od sebe protokom vremena ili pak odlaskom u teretanu, šetnjom, čitanjem, gledanjem zanimljivog filma. Traže nešto spolja što bi im omogućilo da se iznutra osete zadovoljno ili im skrenulo pažnju sa problema ali efekti toga su kratkotrajni.

Lečenje depresije je kompleksno. Ono obuhvata najčešće kombinovanje psihoterapije i farmakoterapije kao i rad sa porodicom i širom socijalnom sredinom. Početak lečenja zahteva izlaženje u susret neposrednim potrebama ljudi koji sesuočavaju sa depresijom. U izboru metode psihoterapije mišljenja su podeljena, pojedini autori preporučuju individualnu psihoterapiju dok drugi smatraju da je grupna psihoterapija efektivnija. Ove dve metode ne treba suprotstavljati jednu drugoj, jer se one uzajamno dopunjuju. Kod depresivnih postoje dva stava na početku lečenja, koji su produkt unutrašnje dinamike i težine bolesti. Depresivna osoba može sam ulazak u psihoterapiju da smatra potvrdom svoje bezvrednosti i nesposobnosti, jer u našoj kulturi se depresivnoj osobi uglavnom nameće stav da je sama kriva što je u takvom stanju. Dolazak na terapiju nije dokaz poraza i ličnog neuspeha nego početni korak ka izlečenju. U drugom slučaju, uglavnom lakši depresivni bolesnik, dolazi na psihoterapiju sa prevelikom nadom i magijskim očekivanjima da će zauvek biti oslobođen žalosti i očajanja. Sklonost ka depresivnosti je negde sastavni deo ljudske prirode i da sa njom treba da naučimo da povremeno živimo. Sazrevajući naučimo da je izdržimo i da se lakše nosimo sa njom. Psihoterapija pomaže da klijent otkrije uzroke svog stanja, rekonstruiše svoj psihički život, upozna se sa sobom i da prihvati/usvoji zrelije mehanizme odbrane i nošenja sa depresijom.

Živeti s depresijom i suočavati se s njom svakodnevno je izuzetno teško. Depresivnoj osobi, koja se neretko bori da oseti bilo kakvu nadu mesecima, mnogo će pomoći naše prisustvo, zagrljaj, da budemo tu kada poželi naše društvo, da budemo strpljivi, da je saslušamo, razumemo, podržimo kako bi shvatila da nije sama u tome, motivišemo da krene . Samo saznanje, da nismo sami i podrđka bližnjih, je pola bitke kada je u pitanju depresija.

Jelena Krstić; psiholog i psihoterapeut

Leave a comment

Apsurd savremene ljubavne i partnerske otuđenosti

LjubavSeptember 15, 20243KViews0Comments13Likes

Savremeni ljubavni odnosi često odražavaju stanje u kojem partneri ne uživaju pravu ljubav i povezanost, žive zajedno ali su emocionalno udaljeni, nezadovoljni i nesrećni. Uprkos svesti o praznini, mnogi su uplašeni da priznaju problem ostajući u sopstvenim negacijama i racionalizacijama opravdavajući postojeće stanje da je to jednostavno tako, da i nije toliko strašno i da nema tu mnogo šta ni da se očekuje drugačije.

Partneri mogu živeti zajedno, ali se njihova veza svodi na rutinu i obaveze. Oni mogu osećati da su deo sistema (npr. porodice, društva) koji ih oblikuje, ali ne razumeju šta ih zapravo povezuje.

U takvom odnosu često se ne pronalaze reči da se opiše unutrašnja praznina ili nesigurnosti, ne uspevaju da se izraze potrebe, očekivanja i osećanja Umesto povezivanja, svaka komunikacija samo dodatno povećava jaz.

Partneri se mogu osećati usamljenima, čak i kada su fizički prisutni jedno za drugo. Njihov odnos može postati simbol apsurdnosti – zajedništvo koje ne pruža utehu, već pojačava osećaj besmisla.

Ljubav se svodi na “uloge” i “dužnosti” – ko će platiti račune, brinuti o deci, obavljati kućne poslove. Emocionalni aspekt odnosa gubi se u svakodnevnici, obavezama koje melju, odnos više nije izvor radosti već nešto što postoji kao datost, takvo kakvo je.

Dominira osećaj zarobljenosti, bespomoćnosti, partneri mogu osećati da su u vezi ili braku “jer moraju” – zbog društvenih očekivanja, dece, finansijske zavisnosti ili straha od samoće. Iako znaju da izlaz postoji, on ipak deluje nedostižno ili nejasno.

Curabitur varius eros et lacus rutrum consequat. Mauris sollicitudin enim condimentum, luctus justo non, molestie nisl.

Leave a comment