U praksi često srećem ljude koji žele što pre da uklone simptom: anksioznost, nesanicu, napetost, loše raspoloženje, opsesivne misli… Razumljivo je. Kada nas nešto boli, tišti, pritiska, logično je i prirodno da posegnemo za najbržim mogućim rešenjem. Međutim, psihoterapija ne deluje po principu brzog uklanjanja simptoma, već kroz razumevanje njihove funkcije. Simptom nije greška koju treba što pre eliminisati, već psihičko “rešenje” koje je u određenom trenutku služilo regulaciji unutrašnjih konflikata i afekata.
Zato psihoterapija nije flaster koji ćemo samo staviti preko rane. A i u medicini pre nego što se flaster stavi, rana mora da se očisti i dezinfikuje. Taj deo peče, neprijatan je i često se izbegava, ali bez njega nema zarastanja. Terapijski rad upravo liči na taj proces: vraćanje na mesto bola, na ponavljajuće obrasce i potisnute konflikte, umesto njihovog prekrivanja.
Očekivanje brzog olakšanja često pripada istoj psihičkoj logici iz koje je problem i nastao, potrebi da se neprijatnost što pre ukloni ili preskoči. U današnjem društvu instant rešenja, sve što je brzo, kratko, odmah i trenutno, lakše prolazi. U terapiji se ta logika dovodi u pitanje, pa se ponekad javlja subjektivni osećaj pogoršanja, ne kao znak neuspeha, već kao približavanje konfliktnom jezgru.
Promena u psihoterapiji ne nastaje savetima, već sporom reorganizacijom unutrašnjih struktura i odnosa prema sebi i drugima. Proces je nelinearan i ne može se ubrzati bez gubitka dubine.
Istina je jednostavna ali retko popularna; bez emocionalnog prihvatanja nema trajnog isceljenja. Tehnike mogu umiriti ali ne mogu zaceliti ono što nismo spremni da pogledamo. Psihoterapija ne nudi prečice ali upravo zato omogućava da rana zaista zaraste, a ne samo da se prekrije. Psihoterapija zahteva vreme, strpljenje i hrabrost da se suočimo sa sobom.